Igu­man Jo­sif Pa­vi­će­vić iz Do­njih Rso­je­vi­ća bio je je­dan od naj­zna­me­ni­ti­jih igu­ma­na ma­na­sti­ra Ostrog. Igu­man tog ma­na­sti­ra bio je od 1810. do 1836. go­di­ne. Sma­tran je naj­cje­nje­ni­jim Bje­lo­pa­vli­ćem svog do­ba. Bio je ne­sum­nji­vi auto­ri­tet, pa je pred­sje­da­vao i ple­men­skim zbo­ro­vi­ma, na ko­ji­ma su do­no­še­ne krup­ne od­lu­ke za Bje­lo­pa­vli­će, a kao iz­u­zet­no pra­vi­čan su­dio je i pre­su­đi­vao u po­je­di­nim spo­ro­vi­ma. Cr­kva Sv. Tro­ji­ce ili Do­nji ma­na­stir sa­gra­đen je an­ga­žo­va­njem igu­ma­na Jo­si­fa, uz bla­go­slov vla­di­ke Pe­tra I, pri­lo­zi­ma i dru­gim vr­sta­ma po­mo­ći Bje­lo­pa­vli­ća i dru­gih. Tu su već po­sto­ja­le dvi­je ve­li­ke ku­će ko­je su se na­la­zi­le iz­nad cr­kve, ugra­đe­ne u ka­me­ne gr­o­ma­de. Jed­nu je sa­gra­dio igu­man Ste­fan Pa­vi­će­vić 1743. go­di­ne, a dru­gu igu­man Pe­tro­ni­je Da­mja­no­vić 1800. go­di­ne.
Ka­da se upo­ko­jio Pe­tar I Pe­tro­vić Nje­goš, na­sta­la je oštra bor­ba za pre­sto Cr­ne Go­re. Na jed­noj stra­ni bi­le su pri­sta­li­ce gu­ver­ne­ra Vu­ka Ra­do­nji­ća (zv. Gu­ver­na­du­ro­vi­ći) i pri­sta­li­ca mla­đa­nog Nje­go­ša. Ta­da je igu­man Ostro­škog ma­na­sti­ra Jo­sif Pa­vi­će­vić po­šao sa jed­nim bro­jem Bje­lo­pa­vli­ća da pru­že po­dr­šku Pe­tru II. Na­vo­di se da je pr­vi po­lju­bio ru­ku no­vom vla­di­ci (Ra­du) i pri­znao ga za na­sled­ni­ka vla­di­ke Pe­tra I i go­spo­da­ra Cr­ne Go­re i Br­da. Po­dr­ška i auto­ri­tet ko­ji je ar­hi­man­drit Jo­sif imao i pri­su­stvo broj­nih Bje­lo­pa­vli­ća od­i­gra­li su zna­čaj­nu ulo­gu u spla­šnja­va­nju ten­zi­ja oko pre­sto­la i usto­li­če­nju Pe­tra II Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša.
Ar­hi­man­drit Jo­sif Pa­vi­će­vić je bio ve­li­ki du­hov­nik, pa je za­mo­na­šio i vla­di­ku Ra­da (Pe­tra II Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša). Ka­da je Nje­goš 1836. go­di­ne pla­ni­rao da du­že vri­je­me bo­ra­vi u Ru­si­ji, od­re­dio je da ga u du­hov­nim i dr­žav­nim po­slo­vi­ma za­mje­nju­je ar­hi­man­drit Jo­sif Pa­vi­će­vić, što je on uspje­šno i či­nio. Ma­na­stir Ostrog je, kao što smo na­ve­li, ste­kao ve­li­ke po­sje­de ka­ko ku­po­vi­nom ze­mlji­šta i pa­šnja­ka, ta­ko i po­klo­ni­ma i pri­lo­zi­ma, pa je ne sa­mo mo­gao se­be (ma­na­stir) da op­slu­žu­je, vr­ši du­hov­nu mi­si­ju i slo­bod­no dje­lu­je, ne­go je slao dio od pri­ho­da vla­di­ci Ra­du. Igu­man Jo­sif je ste­kao ve­li­ki auto­ri­tet i po­što­va­nje u na­ro­du, pa se sma­tra­lo da je po to­me sli­čan vla­di­ci na Ce­ti­nju. Nje­gov ve­li­ki ugled u na­ro­du na­i­šao je na po­do­zre­nje Pe­tra II, pa je po­sli­je do­la­ska iz Ru­si­je od­lu­čio da ga uklo­ni i za­mi­je­ni. Na nje­go­vo mje­sto po­sta­vio je ar­hi­man­dri­ta Ni­ko­di­ma Ra­i­če­vi­ća. Te iste 1836. go­di­ne, ve­li­ki du­hov­nik, do­bro­či­ni­telj, na­rod­ni vo­đa i uči­telj je­ro­mo­nah Jo­sif Pa­vi­će­vić pre­se­lio se u vječ­nost.
Od Sv. Va­si­li­ja ma­na­stir Ostrog je po­stao ne sa­mo du­hov­ni, ne­go i pro­svjet­no-kul­tur­ni cen­tar i mje­sto oku­plja­nja slo­bo­da­ra u do­go­vo­ri­ma oko ot­po­ra tu­đi­nu, a i sam je bio po­pri­šte voj­nih su­ko­ba ka­da su ne­pri­ja­telj­ske hor­de ju­ri­ša­le da uni­šte ovu ve­li­ku sve­ti­nju. Nje­go­vom du­hov­nom i pro­svjet­no-kul­tur­nom uz­di­za­nju zna­ča­jan pe­čat uda­rio je i ar­hi­man­drit Jo­sif Pa­vi­će­vić. On je od­mah po­sli­je iz­grad­nje cr­kve Sv. Tro­ji­ca 1820. go­di­ne nje­go­vim tru­dom otvo­rio i Bo­go­slov­sku ško­lu, gdje je ško­lo­van ve­li­ki broj bo­go­slo­va. Na­kon do­la­ska za igu­ma­na Ostro­ga 1810. go­di­ne, on se od­mah po­sve­tio ško­lo­va­nju i obra­zo­va­nju mla­dih i nji­ho­vom pri­pre­ma­nju za bo­go­slov­ske po­slo­ve, što su ra­di­li i nje­go­vi pret­hod­ni­ci, ko­li­ko su to okol­no­sti do­zvo­lja­va­le.
Ko­li­ko se o obra­zo­va­nju ka­lu­đe­ra i sve­šte­ni­ka u ma­na­sti­ru Ostro­gu vo­di­lo ra­ču­na pri­mjer je i za­pa­ža­nja ko­ja je o to­me osta­vio Va­i­la de So­mi­er. Na­i­me, on je u svoj­stvu ko­man­dan­ta Her­ceg No­vog, gu­ver­ne­ra obla­sti Ko­to­ra i še­fa ge­ne­ral­šta­ba fran­cu­ske dru­ge di­vi­zi­je u Du­brov­ni­ku 1810. go­di­ne bo­ra­vio u Cr­noj Go­ri, pri če­mu je ob­i­šao i ma­na­stir Ostrog, a svo­je im­pre­si­je i sa­zna­nja ob­ja­vio je u 1820. go­di­ne u Pa­ri­zu u dvo­tom­nom dje­lu Voyage hi­sti­ri­que et po­li­ti­que au Mon­te­ne­gro („Isto­rij­ski i po­li­tič­ki put u Cr­nu Go­ru”). On pi­še sa odu­še­vlje­njem o slav­nom ma­na­sti­ru u ko­ji kao po­što­va­o­ci ne do­la­ze sa­mo pra­vo­slav­ni, ne­go i ka­to­li­ci i mu­ha­me­dan­ci, pa i sa­mi Tur­ci. On is­ti­če da je je­dan Tur­čin ko­ji je htio da se na­ru­ga toj sve­ti­nji i mo­šti­ma Sv. Va­si­li­ja tu po­red sve­tog kov­če­ga pao mr­tav. Po­red osta­log, on opi­su­je i go­sto­prim­stvo ko­je mu je uka­zi­va­no na sva­kom ko­ra­ku. Po­red di­vlje­nja sve­ti­nji, So­mi­er na­gla­ša­va i ši­ro­ku obra­zo­va­nost, mu­drost i zna­nja sve­šte­ni­ka i ka­lu­đe­ra na če­lu sa igu­ma­nom Jo­si­fom Pa­vi­će­vi­ćem. Is­ta­kao je ka­ko je me­đu sve­šte­ni­ci­ma na­šao i one ko­ji su bo­ra­vi­li u vi­še za­pad­nih ze­ma­lja i go­vo­ri­li ne­ko­li­ko stra­nih je­zi­ka, a je­dan od ka­lu­đe­ra bo­ra­vio je dvi­je go­di­ne u Pa­ri­zu. U raz­go­vo­ri­ma sa igu­ma­nom, mo­na­štvom i ste­šten­stvom ma­na­sti­ra Ostro­ga on svje­do­či da su se do­ti­ca­li ne sa­mo vjer­skih, ne­go i fi­lo­zof­skih, na­uč­nih i dru­gih te­ma i pri­zna­je da je po mno­gim pi­ta­nji­ma osta­jao bez od­go­vo­ra, prav­da­ju­ći se da je on ipak sa­mo voj­nik, a da je ta te­ma za na­uč­ne ras­pra­ve. On re­zi­mi­ra da su mu ovi raz­go­vo­ri i sa­zna­nja ko­ja je ste­kao dra­go­cje­ni i od ve­li­ke va­žno­sti i da za­slu­žu­ju sva­ku pa­žnju. So­mi­er je na­ro­či­to bio dir­nut ka­da mu je igu­man Jo­sif Pa­vi­će­vić po­klo­nio pi­sa­no dje­lo re­la­ci­ju o Osto­gu, ko­ju ocje­nju­je kao istin­sku isto­ri­ju, pi­sa­nu ći­ri­li­com, a sa­sta­vi­li su je ka­lu­đe­ri to­ga ma­na­sti­ra. Po­je­di­ne frag­men­te iz te re­la­ci­je ob­ja­vio je u svo­joj knji­zi.
(Na­sta­vi­će se)

PI­ŠE: MI­LjAN STA­NI­ŠIĆ